Ибарске новости - 21. новембар 2014.

Интервју – ПРЕДРАГ ПЕРУНИЧИЋ, државни секретар у Министарству омладине и спорта

* После више него успешне рукометне каријере, Предраг Перуничић стигао до позиције државног секретара у Министарству омладине и спорта * Долазак у Краљево у склопу посете општинама и градовима у Републици * Нова хала спортова грандиозно здање * Град на Ибру ускоро оставља проблеме спортске инфраструктуре иза себе * Улагање у младе и школски спорт за здравије друштво

Државни секретар у Министарству омладине и спорта Предраг Перуничић посетио је Краљево, а то је била лепа прилика да са некадашњим рукометним асом, репрезентативцем и све успешнијим спортским радником поразговарамо о више тема.

Посета граду на Ибру није прва, овде сте били и пре годину дана. Шта је разлог новог доласка?

- Сваки пут када сам долазио било је са разлогом. Пре годину дана је то било у склопу пилот пројекта да укључимо што више деце у спортске активности и сада могу да кажем да је тај пројекат у потпуности успео. У сарадњи са школским спортом смо успели да покренемо преко 60 школа, преко девет хиљада деце је у систему. То је бесплатна ваннаставна активност у којој се деца играју и што је најважније - ту су деца која имају проблема са гојазношћу, са проблемима криве кичме, равних табана...

Једноставно, морамо да мислимо о здрављу нације, а пројекат о коме причам је почетак свега – каже Предраг Перуничић.

Тако је било тада, а какво сте спортско Краљево затекли сада?

- Тада сам имао информацију да се изводе радови на новој спортској дворани, која је овом граду биле неопходна. Данас сам имао прилику да се уверим да је скоро завршен грандиозан објекат који Краљево, као град спорта, заслужује. Човек се најежи када помисли колико је великих спортиста изнедрио овај град и то нас све чини још срећнијим због нове спортске дворане. Сада, када на све то додате већ урађене пројекте затвореног базена, реконструкције атлетског стадиона, Краљево ће све проблеме спортске инфраструктуре оставити иза себе. Наравно, не иде све темпом како бисмо сви желели, али урађено је много више него за последњих неколико деценија, а то ће заокружити слику града у коме се сви баве спортом и рекреацијом. Ваш ресор је омладина и спорт.

О спорту се прича више, а каква је ситуација са омладином, колико сте упознати шта омладини овог града недостаје?

- Пре извесног времена, овде је отворена Канцеларија за младе. Министарство је радило на едукацији људи који воде Канцеларију, да учествују у разним конкурисима, које сваке године расписујемо управо за омладину. Данас у Србији ради преко 140 канцеларија за младе. Наш циљ је да помогнемо да млади после завршеног факултета што пре добију посао, стипендију за време школовања, да они који су дипломирали највећом оценом што пре добију прилику да раде и да искористимо њихово знање.

Министарство омладине и спорта има преко 1.200 својих стипендиста, наш циљ је да сви они остану овде, да не иду у иностранство, осим туристички. Није све идеално, томе је сигурно допринело и време које смо проживели, криза, ратови... Сада таквих проблема нема и сада морамо више да бринемо о себи и својој будућности. Кључни људи у српском спорту су били врхунски спортисти. Владе Дивац је председник ОКС-а, Александаср Шоштар председник Спортског савеза, Вања Удовичић министар спорта, Владимир Батез генерални секретар ССС...

Колико то доприноси бољитку у овој сфери нашег друштва?

- Много. То су људи који су били и биће хероји и идоли нације. Њихово појављивање само по себи много значи. Ово бих повезао и са акцијом „Фер-плеј је победа“, јер је прошла година била година толеранције. Ми смо кроз ту акцију покушали, и мислим успели, да вратимо све старе асове, да буду друштвено корисни. Генерално, у српском спорту смо поставили систем и тај систем већ даје резулатате. Погледајте у последње време резултате атлетичара, пливача...

Све је то због планског рада. Као и сваки систем и овај има недостатака, али на нама је да га усавршавамо и чинимо бољим. Податак да Министарство омладине и спорта има преко 360 спортиста које стипендира, о којима брине, омогућава им да имају адекватне услове за рад и да могу да се такмиче са било којим спортистима у свету, довољно говори. Осим улагања у младе, држава је пре извесног времена урадила праву ствар са националним признањима за бивше спортисте који су освајали медаље на олимпијадама, светским и европским првенствима.

- То је велика ствар и по томе смо међу првима у региону. Таквих спортиста има преко 600, а да није националних признања близу 500 би били социјални случајеви, не би имали од чега да живе. Том уредбом је Србија показала колико јој значи спорт, јер хтели ми да признамо или не, највећи бренд ове државе је спорт.

Закон о спорту је вечна тема. Говори се о постојећем, углавном се траже замерке, чини се да нико није задовољан?

- Стара стратегија о развоју спорта је истекла, ја сам председник Комисије за нову стратегију и када је донесемо, из ње ће проистећи много промена у закону. Наравно, нећемо ми у Министарству сами донети промене Закона о спорту. Одржали смо 17 округлих столова по целој Србији, питали људе, анкетирали, видели шта они мисле о понуђеним решењима.

Нова стратегија ће ускоро изаћи на видело, нови Закон нећемо преписати од неке, рецимо, Немачке или Италије, јер је то немогуће. Учинићемо да наш Закон о спорту буде што једноставнији, што бољи и што применљивији. Наравно, он неће бити савршен, али ће генерације које долазе имати добар полаз и моћи ће да га касније коригују. Обилазећи општине и градове у Србији увидели сте и каква је ситуација у спортској Србији.

Шта се ту може (мора) променити?

- Најбитније је успоставити систем у локалној самоуправи. Зато и јесте наша интенција да сваки град или општина има спортски савез који ће бити у систему Спортског савеза Србије, који је лева или десна рука Министарства омладине и спорта. Јако је у свему овоме битна категоризација, да се не би дешавало да све зависи од једног човека и то да ли он воли фудбал, кошарку, рукомет...

Категоризацију ће одредити масовност, резултати и на основу ње ће се делити новци. Новина је што сада желимо да се новац дели преко пројеката и да преко њих пратимо да ли су и како утрошена поменута средства. Идемо у добром смеру, свака локална самоуправа је прихватила овакав систем и њима иде на руку да са себе скину одговорност и пренесу је на свој спортски савез.

Оно што забрињава је спортска инфраструктура која је у земљи углавном дотрајала, објекти су грађени пре 40 и више година. Наша је обавеза да их реновирамо, поправимо, доведемо у стање да могу да се користе на прави начин и то јесте мали корак, али веома важан за нашу будућност.

Колико је тешко радити посао који сада обављате?

- Тежак и одговаран, то је сигурно, али цео живот сам у спорту, све што је везано за спорт мени одговара, даје ми неку посебну енергију и причињава ми задовољство. У једном сам ситему више од 30 година и сада када би се то прекинуло имао бих сигурно проблема – закључио је интервју за „Ибарске новости“ Предраг Перуничић, државни секретар за омладину и спорт.

РУКОМЕТ ВЕЧНА ТЕМА

Последњи резултати наше мушке и женске рукометне репрезентације из угла бившег аса.

-Направљен је помак, али нисам сасавим задвољан. Наша мушка репрезентација је једно лице показала у Београду, друго ван земље. Нешто шкрипи, јер није нормално да Србија победи Француску у Београду, а годину дана касније изгуби 10 разлике од истог противника. Потребна је озбиљна анализа, да се види шта су проблеми и да не чекамо поново шест година да бисмо освојили неку медаљу. Девојке су показале видан напредак, стигле су до медаље и од њих очекујем континуитет. Србија не мора увек да освоји медаљу, али мора бити међу првих пет на такмичењима светског и европског формата. Не смемо да будемо лажно скромни – уверава Перуничић.

ФУНКЦИЈЕ

На функцију државног секретара ипак нисте дошли неспремни?

-Напротив. У току играчке каријере био сам председник Синдиката спортских радника, а када сам завршио са играњем рукомета водио сам клубове, па био директор Спортског центра и ето, сада сам у Министарству омладине и спорта као државни секретар. Није ми први пут да имам неку функцију, увек сам давао максимум и тежио вишем и бољем, тако је и сада – каже Предраг Перуничић.